Аранђеловац је током своје историје изнедрио бројне уметнике, научнике и знамените људе, али су неке од њихових прича временом готово потпуно потиснуте из сећања. Једна од таквих је прича о Драгославу Стојановићу – сликару, карикатуристи, илустратору и графичком дизајнеру који је од родног Аранђеловца стигао до Париза и страница угледних европских часописа.
Према подацима из матичне књиге Цркве Светог архангела Гаврила у Врбици, Драгослав Стојановић рођен је 27. јануара 1890. године у Аранђеловцу, као син Танасија Стојановића, кафеџије, и Зорке Стојановић. Крштен је неколико дана касније, 4. фебруара. Управо овај запис из црквених књига касније је послужио као потврда да је један од значајних српских карикатуриста прве половине 20. века био рођени Аранђеловчанин.
Још као веома млад показао је таленат за цртање. Почетком друге деценије прошлог века, док је био студент Уметничко-занатске школе у Београду, његове политичке карикатуре већ су се појављивале у штампи. Сарађивао је са листом „Трибина“, који су покренули Наум Димитријевић и Бранислав Нушић, а његови радови убрзо су привукли пажњу београдске културне јавности.
Ипак, Београд за младог Стојановића није био крај пута. Жеља за усавршавањем одвела га је најпре у Немачку, а потом и у Париз. У француској престоници усавршавао је уметност и изградио име као илустратор, карикатуриста и декоративни сликар. Његови радови појављивали су се у бројним париским часописима, међу којима су „Ла ви паризијен“, „Же се ту“, „Лектир пур тус“ и други, док је радио и плакате за велике кинематографске куће тог времена. У фондовима Музеја примењене уметности у Београду данас се, између осталог, чува и његов рад настао управо у Паризу 1920. године.
Након повратка у Србију, Стојановић је наставио да оставља траг у штампи и примењеној уметности. Био је карикатуриста дневног листа „Време“, бавио се илустрацијом, опремом књига и графичким дизајном, а годинама је предавао декоративно сликарство у Уметничкој школи у Београду.
Један од његових најпознатијих трагова остао је везан за легендарни сатирични лист „Ошишани јеж“. Стојановић је био један од његових оснивача 1935. године и аутор препознатљивог заглавља листа – јежа који се огледа у огледалу. Радио је и за чувеног издавача Гецу Кона, за чију је издавачку кућу осмислио препознатљив графички знак.
Колики је углед имао међу савременицима показује и чињеница да су га већ двадесетих година прошлог века критичари издвајали као једног од најбољих карикатуриста у земљи. Његове радове одликовали су сигуран цртеж, способност да у неколико потеза препозна и истакне карактер човека и посебан смисао за сатиру. Музеј примењене уметности данас га сврстава међу пионире професионалног графичког дизајна у Србији.
Плакат који је остао део историје
Једно од дела по којима се Стојановић и данас најчешће помиње јесте плакат „Мајко Србијо, помози!“, настао током Другог светског рата. На њему је приказана жена избеглица са децом, а плакат је служио као позив становништву Србије да помогне избеглицама које су пристизале са ратом захваћених подручја.
Каснија истраживања показала су да је лик жене са плаката настао према фотографији избеглице. Сам плакат касније је постао једна од тачака око којих су се водиле расправе о Стојановићевом раду за време окупације и његовој судбини након ослобођења.
Почетком 1945. године Стојановић је искључен из Удружења ликовних уметника Србије, уз оптужбе за сарадњу са окупационим властима. Убрзо након тога губи му се траг. Ни у каснијем поступку рехабилитације није утврђен тачан датум нити све околности његове смрти, јер у доступним архивама није пронађена судска пресуда којом би био осуђен на смрт. У судском решењу наведено је да је „ликвидиран, нестао“, а претпоставља се да је страдао током 1945. године.
Више од шест деценија касније, Окружни суд у Београду донео је 17. децембра 2007. године решење о његовој рехабилитацији. Суд је утврдио да је био жртва прогона и насиља из политичких и идеолошких разлога.
Тако се прича о Драгославу Стојановићу после деценија заборава поново вратила у јавност.
Од дечака рођеног у Аранђеловцу, преко уметничких школа Београда и Немачке, до Париза и престижних часописа, Стојановић је прошао пут који је мало ко од његових савременика могао да замисли. Иза њега су остале карикатуре, илустрације, плакати и графичка решења која се данас чувају у музејским збиркама.
А можда је најнеобичније то што је име човека чије је радове некада познавао Париз данас далеко мање познато управо у граду у којем је рођен.
Зато је прича о Драгославу Стојановићу истовремено и прича о једном великом таленту, бурном времену у којем је живео, али и подсећање да Аранђеловац у својој прошлости још увек крије личности чије биографије заслужују да буду поново откривене.
гласаранђеловца.рс