У историји Аранђеловца постоје имена која су далеко познатија ван свог родног града него међу самим Аранђеловчанима. Једно од њих је и име Видосаве Виде Стојанчевић – научнице која је готово пет деценија посветила етнологији, истраживању народа, обичаја и традиције и која је остала упамћена као прва жена доктор етнологије у Србији.
Рођена је 6. јула 1924. године у Аранђеловцу, као Видосава Николић, седмо дете Тихомира Николића, аранђеловачког опанчара, и његове супруге Зорке. Породичне прилике учиниле су да детињство проведе у различитим крајевима тадашње Југославије, па је школовање започела далеко од родног града, да би касније завршила Другу женску гимназију у Београду.
Године 1946. уписала је етнологију на Филозофском факултету у Београду. Била је један од најбољих студената своје генерације, а студије је завршила 1950. године са просечном оценом 9,14. Тај успех отворио јој је врата Етнографског института Српске академије наука, где је прошла пут од асистента до научног саветника и остала све до пензионисања.
Али њен научни рад није настајао само за радним столом и међу књигама.
Године проведене на терену
Вида Стојанчевић припадала је генерацији етнолога за које је истраживање значило путовање у удаљена села, дуге разговоре са мештанима и дане, понекад и недеље, проведене на терену.
Посебно место у њеном раду заузима Врањско Поморавље. Грађу за докторску дисертацију сакупљала је годинама, од средине педесетих до почетка шездесетих, обилазећи велики број насеља од Грделичке клисуре и Пољанице до Бујановца, Власине, Сурдулице и других крајева југа Србије.
Путовало се аутобусима, пешачило до удаљених села, боравило у скромним условима и разговарало са људима чија су сећања, породичне приче и обичаји постајали драгоцена научна грађа.
Управо из тог великог истраживања настала је докторска дисертација „Врањско Поморавље – етнолошка испитивања“, коју је одбранила 1964. године. Дело је касније, 1974. године, објављено као обимна етнолошка монографија.
Према изворима који су се бавили њеним животом и научним радом, тим докторатом Вида Стојанчевић постала је прва жена доктор етнологије у Србији.
Жена која је умела да слуша људе
Њени сарадници касније су се сећали да је једна од њених највећих способности била управо комуникација са људима на терену.
Умела је да стекне поверење старијих, да заинтересује млађе и да од људи који су је први пут видели добије сведочанства о породичним односима, обичајима и начину живота која би иначе вероватно заувек остала незабележена.
У неким селима се чак прочуло да долази жена која „пише историју“, па су је мештани позивали да посети и њихове куће и забележи приче њихових породица.
Управо је тај непосредни додир са људима био један од темеља њеног научног рада.
Од Вука Караџића и Иве Андрића до Михајла Пупина
Ширина тема којима се Вида Стојанчевић бавила била је изузетна.
Истраживала је породицу, сродство, народне обичаје, традиционалну културу, миграције, друштвене промене и живот становништва различитих крајева. Писала је о Вуку Караџићу, Јовану Цвијићу, Иви Андрићу, Вељку Петровићу и Димитрију Давидовићу, али и о интересовању Михајла Пупина за проблеме усељеништва и положај југословенских исељеника у Сједињеним Америчким Државама.
У Етнографском институту САНУ и данас постоје библиографски записи о њеном великом научном опусу, а њено име налази се међу истраживачима који су учествовали у значајним теренским проучавањима, укључујући и истраживања Призрена.
Њен научни рад није престао ни након пензионисања. Колегиница др Сребрица Кнежевић записала је поводом њене смрти да је Вида током пет деценија активног рада постигла изузетно много и да је до последњих дана наставила да живи за етнологију.
Аранђеловац је остао њена велика недовршена прича
Можда је најзанимљивији детаљ за њене суграђане то што је Вида, иако је истражила многе крајеве Србије и Југославије, желела да једно велико дело посвети управо свом завичају.
Жалила је што током активне службе није добила прилику да систематски истражи Шумадију и Аранђеловац. Зато је касније, сопственом иницијативом и често о свом трошку, током одмора и викенда почела да прикупља етнолошку грађу са простора Тополе, Божурње, Јарменоваца, Бање, Велике Врбице, Гараша, Копљара, Даросаве и околних места.
У средишту тог планираног великог истраживања требало је да буде – Аранђеловац.
Здравствени проблеми и године, међутим, нису јој дозволили да тај велики завичајни пројекат доврши.
Ипак, Аранђеловац није остао потпуно ван њеног научног рада. Међу темама којима се бавила налазила се и Аранђеловачка бања, коју је посматрала као пример преласка традиционалног народног лечилишта у савремени балнеолошки и туристичко-рекреативни центар.
Видосава Вида Стојанчевић преминула је 18. јула 1998. године, само дванаест дана након свог 74. рођендана. Иза ње је остао огроман број научних радова, књига, теренских записа и грађе која се и данас користи у проучавању традиционалне културе и друштвеног живота.
Од девојчице рођене у породици аранђеловачког занатлије до једне од значајних личности српске етнологије, њен животни пут био је необичан и вредан памћења.
А можда је најлепши део њене приче управо то што се, после деценија проведених у истраживању других крајева, на крају поново окренула месту одакле је све почело.
гласаранђеловца.рс