Брнабић је детаље сусрета с дечаком у Грошници код Крагујевца пренела симпатизерима СНС приликом посете Змајеву.
Потпредседница Главног одбора Српске напредне странке, Ана Брнабић, изјавила је за „Данас“ да зна идентитет деветогодишњег дечака који јој се пожалио да свакодневно трпи насиље и вређање због политичког опредељења своје мајке.
Ипак, како је додала, то није пријавила надлежним службама, нити је питала дечака да ли је он то учинио.
– Знам идентитет тог дечака, али да ли ви мислите да ће њему бити лакше ако јавно кажем ко је? Или ће му бити теже? И њему, и његовој мајци којој је, ваљда, мало патње нанело то што јој малтретирају сина због њених политичких уверења – питала је она.
Своја сазнања, подсетила је, поделила је са јавношћу.
– Ето, неко је по први пут чуо да се тако нешто дешава у Србији. Нисам питала тог дечака да ли је пријавио. Уместо тога, обавестила сам целокупну јавност како бих апеловала на разум, подсетила све нас да су такве ствари апсолутно недопустиве – навела је Брнабић у писаном одговору „Данасу“.
Подсетимо, Брнабић је детаље сусрета с дечаком у Грошници код Крагујевца пренела симпатизерима СНС приликом посете Змајеву, појаснивши да ју је дечак најпре замолио да се фотографишу, а потом је пожелео нешто да јој шапне.
– Рекао ми је: „Желим да вам кажем да мене свакога дана на игралишту и у паркићу туку, малтретирају, муче и вређају. Зову ме „ћаци“ само зато што моја мајка воли Александра Вучића“ – пренела је Брнабић наводне дечакове речи.
У одговору редакцији „Данаса“, Ана Брнабић се најпре захвалила што се овај портал коначно заинтересовао за тему политички мотивисаног вршњачког насиља над децом, додајући да им искрено завиди уколико се са оваквим видом насиља у претходне скоро две године нису сусрели и уколико су о таквом насиљу први пут чули од ње током њеног говора у Врбасу, у насељу Змајево.
– Истовремено, морам да кажем да сумњам у то, јер је било у потпуности немогуће избећи сцене које су се током блокада школа појављивале у медијима, а у којима су многи уживали и њима се поносили, када једна група деце која је за блокаду школа, виче „ћаци“, добацује и омета другу децу која су дошла у школу да похађају наставу. Невероватно је да вам је промакла и информација да је један ваш колега, новинар, отворено промовисао праксу да се праве спискови деце и родитеља који желе да иду у школу, а како би се онда исти ти изоловали од стране осталих који заступају став да школе морају бити у блокади. Но, добро. Могуће је да ништа од тога нисте ни видели ни чули. Узмимо да је тако – истакла је Брнабић.
Каже да ју је прича дечака из Крагујевца, кога је упознала у Грошници, дубоко потресла.
– Не зато што је то прва таква прича коју сам чула. Нажалост, чула сам их много од деце коју је неко одлучио да жигосе као „ћације“. Једна од првих таквих прича које сам чула била је, за неверовати, у Добоју, Босни и Херцеговини, када сам посетила породицу Милоша Павловића. Његови млађи брат и сестра су ми причали о томе како њих, у Добоју (!), малтретирају да су „ћаци“, како им се подсмевају, како не желе више да се друже са њима, како више нису „кул“, јер је срамота бити „ћаци“. Невероватно је да је таква врста вршњачког насиља стигла и до Добоја, али да ви ни за један такав случај до сада нисте чули у Србији – навела је Брнабић.
Причa дечака из Крагујевца ју је погодила због тога што ју је он лично замолио да јој исприча.
– А шта након такве приче да кажете дечаку? Да ће све бити добро? Да је нормално то што му се дешава? Да издржи? На то не постоји одговор. Само да се запитате како смо дошли до тога да је прихватљиво, у неким деловима друштва чак похвално вршњачко насиље, и то због политике и политичких ставова и преференци њихових родитеља – нагласила је Брнабић, која се запитала „како нам је до јуче вршњачко насиље било један од најважнијих и најтежих проблема у друштву (с чиме је потпуно сагласна), али одједном, то више нити је насиље, нити је проблем, уколико се ради о „ћациима“.
Брнабић је казала и да јој је, након што је сишла са бине у Змајеву, пришла још једна мајка да јој каже да се исто дешава њеној ћерки.
– И још један отац, да ми каже да кроз исто пролазе и његово двоје деце. И опет кажем, завидим вам што ви за овакве случајеве никада нисте чули и што нисте свесни да кроз овакву бол и патњу пролазе деца која су жигосана као „ћаци“ – рекла је Брнабић.
Изнела је и лични пример.
– Када сам, током прошле године, једно поподне одвела сина на тренинг, пришао ми је један дечак да ме пита да ли можемо да се сликамо. Након што смо се сликали, само ми је рекао: „Драго ми је што смо се фотографисали, само хоћу да знате да нисам „ћаци“.“ И он је, тако мали, осећао потребу да се дефинише у односу на то – рекла је Брнабић.
Додала је да примера вршњачког насиља над „ћациима“ и „ћацади“ у овој земљи, па нажалост и тамо одакле су „ћаци“ пореклом, има толико да сви заједно треба да се посрамимо.
– Мање ми који се томе супротстављамо, а више они који то поздрављају и не виде проблем у томе – сматра Брнабић.
Она је упитала како ће надлежни да реагују ако је оваква врста дискриминације толико распрострањена, захваљујући онима који се боре за „лепшу и бољу“ Србију.
– Чак и деца играју и скачу уз Београдски синдикат док певају „Ко не скаче, тај је ћаци, ко је ћаци – ј*** му на фаци“. И то апсолутно нико ко је уз Студентску листу не осуди?! На овакве ствари треба да реагује цело друштво заједно – надлежне институције, организације цивилног друштва, медији, Ви и ја, сваки појединац. Док год реагују само надлежне институције, „ћаци“ ће остати „ћаци“ и трпеће све веће насиље – поручила је Ана Брнабић.
24седам.рс