Постоји нешто посебно у успоменама на детињство. Неке су велике и важне, а неке су потпуно мале – али управо њих се понекад најрадије сетимо.
Сећате ли се како сте као деца чекали да мама или бака угасе светло? Можда сте пре спавања слушали причу коју сте већ сто пута чули, док сте се ушушкани у кревету борили да не заспите.
Нека деца су имала омиљену играчку без које нису желела ни да легну. Неко је спавао са медом, неко са лутком, а неко је поред јастука морао да има баш ону једну играчку.
А ту је и оно чувено: „Још само једну причу.“
Иако смо као деца мислили да одрасли имају одговор на све, данас схватамо колико су нам ти мали вечерњи ритуали пружали осећај сигурности. Није било важно да ли је прича била кратка, да ли је светло у ходнику било упаљено или да ли је неко остао поред нас док не заспимо.
Важно је било само да знамо да је неко ту.Данас многи одлазимо у кревет са телефоном у руци, проверавамо поруке и друштвене мреже, размишљамо о обавезама за сутра и покушавамо да угасимо мисли.
Зато нам можда баш недостају они једноставни ритуали из детињства.
Причати са неким пре спавања. Прочитати неколико страница књиге. Ушушкати се без телефона. Оставити мало светла у ходнику.
И можда није случајно што се неких вечери из детињства сећамо са посебном топлином.
Јер понекад нам не недостаје само детињство.
Недостаје нам осећај да је све у реду јер је неко поред нас.
гласаранђеловца.рс