Постојало је нешто посебно у оним вечерима када бисмо као деца легли у кревет, наместили јастук и чекали да мама или бака дођу да угасе светло. Иако је то био потпуно обичан део свакодневице, данас многи тај тренутак памте као један од најтоплијих делова детињства.
Пре него што бисмо заспали, увек је било још „само нешто“. Још једна прича, још једно питање, још један гутљај воде или молба да врата остану мало отворена. Деца су на тај начин одлагала спавање, али су истовремено тражила још мало пажње и сигурности.
Када би мама или бака најзад угасиле светло, соба би постала тиха. Са ходника би понекад допирала светлост, а кроз полуотворена врата чули би се звуци из остатка куће. Некада је управо та мала светлост била довољна да се дете осећа сигурно.
А онда су долазили снови, али и дечја машта. У мраку су сенке на зиду могле да постану свашта – чудовишта, дворци, животиње или неки потпуно измишљени светови.
Многи данас живе брзо, са телефонима поред кревета, обавезама и будилицима који нас чекају следећег јутра. Зато се успомене на те једноставне вечери често враћају са посебном нежношћу.
Можда нам данас не недостаје само детињство. Можда нам недостаје осећај да је неко ту, да ће проверити да ли смо добро, пожелети нам лаку ноћ и угасити светло када заспимо.
И зато, ако се сећате тих вечери, вероватно се сећате и гласа који је говорио: „Хајде сада, спавај.“
А некада је управо то било довољно да се осећамо најсигурније на свету.
гласаранђеловца.рс