Детињство осамдесетих и деведесетих било је потпуно другачије: Ове ситнице данас буде најлепше успомене
Данашња деца одрастају уз телефоне, таблете, видео-игрице и непрестану доступност интернета. Међутим, многи који су детињство провели осамдесетих и деведесетих година памте време када је за добар дан било довољно окупити друштво испред зграде и остати напољу док се не упале улична светла.
Договори су се правили лицем у лице, а не преко групних порука. Када би неко рекао да долази у пет, остали су га чекали испред улаза, без могућности да сваких неколико минута провере где се налази.
Игре које су окупљале цело друштво
Ластиш, школице, жмурке, кликери и између две ватре били су део свакодневице. Деца су сама смишљала правила, расправљала се око резултата и мирила већ после неколико минута.
Није било потребно много новца да би дан био испуњен. Креда за цртање по бетону, лопта или неколико кликера могли су да забаве друштво сатима.
Касете, видео-клубови и телефон који је звонио у ходнику
Музика се слушала са касета, а омиљене песме премотавале су се оловком када би трака запела. Филмови су се изнајмљивали у видео-клубовима, па се чекало да дође ред на наслов који су сви желели да погледају.
У многим домовима постојао је један фиксни телефон, па је позив пријатеља понекад значио и разговор са његовим родитељима пре него што се јави особа коју тражите.
Зашто нам те успомене и данас толико значе?
Можда зато што су се мале ствари доживљавале као велики догађаји. Одлазак на киоск, летовање са породицом, први касетофон или дан проведен са друштвом остајали су у памћењу дуго после тога.
Не значи да је некадашње детињство било савршено нити да данашња деца не могу имати лепе успомене. Ипак, старије генерације често са сетом говоре о времену када се више времена проводило напољу, а мање испред екрана.
Можда је управо то најлепша лекција коју можемо да пренесемо млађима: за незабораван дан нису увек потребни ни нови уређаји ни скупи поклони, већ време, друштво и мало маште.
гласаранђеловца.рс