Било је то време када за добру забаву нису били потребни телефони, таблети, интернет или скупоцене играчке. Било је довољно неколико другарица, мало слободног простора и – ластиш. Игра која је обележила детињство многих генерација данас се све ређе може видети на улицама и у двориштима.
Ластиш се играо готово свуда. Испред зграде, у школском дворишту, испред куће или на улици, чим се заврше домаћи задаци и обавезе. Две особе би затегле ластиш, док би трећа скакала и покушавала да изведе задате покрете без грешке. Како се прелазило на све више нивое, ластиш се подизао – од чланака, преко колена, па све до струка.
Најзанимљивији део била су правила која су се разликовала од краја до краја. Неке екипе су имале своје песмице, друге посебне комбинације скокова, а често су управо деца сама осмишљавала нове начине игре.
Осим што је био забаван, ластиш је захтевао и добру координацију, равнотежу и брзину. Али оно што се највише памти није било такмичење, већ дружење. Чекало се на ред, навијало се за другарицу и, наравно, смејало се када неко погреши.
Данашња деца одрастају у потпуно другачијем времену. Игре су им доступне на екранима, а слободно време све чешће проводе уз телефоне, рачунаре и конзоле. Због тога се поставља питање – да ли би им ластиш данас уопште био занимљив?
Можда би, ипак, било довољно само показати им како се игра.
Родитељи који се сећају свог детињства могли би да направе мали експеримент. Извући ластиш, изаћи у двориште и показати деци игру коју су некада играли њихови родитељи. Можда ће у почетку бити збуњени, али би их такмичарски дух и заједничка игра могли врло брзо заинтересовати.
Јер неке игре заиста не старе. Само их понекад заборавимо.
А можда је управо сада право време да их поново оживимо.
гласаранђеловца.рс