Постоје ноћи када легнемо уморни, затворимо очи и очекујемо да нас сан одмах савлада. Али он не долази. У глави се смењују разговори, лица, успомене и реченице које смо током дана задржали за себе.
Понекад није проблем у томе што нисмо довољно уморни. Проблем је што у себи носимо нешто што још нисмо изговорили.
Можда је то једно једино „извини“ које већ дуго одлажемо. Можда „волим те“ које нам је тешко да кажемо наглас. Некада је то само „недостајеш ми“, а понекад реченица коју никада нећемо послати особи којој је била намењена.
Током дана имамо превише обавеза да бисмо се зауставили и питали шта заиста осећамо. Увече, када телефон утихне, светла се погасе и кућа замири, оно што смо потискивали постаје много гласније.
Тада се враћамо на један поглед, један загрљај, једну свађу или разговор који се завршио другачије него што смо желели.
Најтеже су управо оне речи које никада нису добиле прилику да буду изговорене.
Зато понекад пред спавање не треба тражити одговор на свако питање. Довољно је признати себи шта осећамо. Не можемо променити оно што је било, али можемо престати да се претварамо да нам није важно.
А ако постоји неко коме дуго желите нешто да кажете, можда не морате чекати још једну ноћ.
Јер понекад нам за миран сан није потребно више времена, већ једна искрена реченица коју смо предуго чували у себи.
гласаранђеловца.рс