Црква Светог архангела Гаврила, познатија као Врбичка црква, данас делује као мирни чувар старог Аранђеловца. Ипак, њени зидови нису били само сведоци богослужења, венчања, крштења и породичних празника. У једном од најтежих периода српске историје ова црква постала је болница, место на којем су уместо звука звона одјекивали кораци рањеника и људи који су покушавали да им помогну.
Током Првог светског рата, када су ратна страдања захватила и Шумадију, Врбичка црква је претворена у болницу. Њен простор, изграђен за молитву и окупљање верника, добио је сасвим другачију улогу – постао је уточиште за болесне и рањене. Овај податак показује да црква у животу града није имала само духовни значај, већ је у тренуцима највеће опасности служила и непосредној помоћи човеку.
Након повлачења српске војске уследили су нови тешки дани. Аустроугарски војници скинули су са цркве сва три звона и однели бројне богослужбене предмете. Звона која су годинама позивала народ на молитву, обележавала празнике и испраћала преминуле одједном су утихнула. За становнике тадашњег Аранђеловца то није био само губитак црквене имовине. Био је то ударац на један од најважнијих симбола града и његовог заједништва.
Судбина Врбичке цркве била је тешка и у Другом светском рату. Године 1944. демолирана је и запаљена црквена канцеларија. У пожару су нестали летопис и бројна документа из црквене архиве. Тако није уништен само папир, већ и велики део записаног памћења о људима, догађајима и животу старог Аранђеловца. Данас се о појединим периодима прошлости ове цркве зна мање управо зато што су драгоцена сведочанства нестала у ратном пламену.
Посебна симболика лежи у чињеници да је црква, која је помогла да некадашња Врбица добије име Аранђеловац, касније делила готово све најтеже тренутке са становницима града. Кнез Милош Обреновић је 1859. године одлучио да подигне цркву посвећену Светом архангелу Гаврилу, а варошица Врбица је 1. августа исте године понела име Аранђеловац. Градња је започета 1860. године, док је завршетак радова преузео кнез Михаило након смрти свога оца.
Због тога је Врбичка црква много више од старе грађевине. Она је место на којем се може читати историја читавог града: од времена Обреновића и настанка Аранђеловца, преко ратова и страдања, до обнове и наставка живота.
Њена звона су једном била насилно утишана, архиве спаљене, а просторије претворене у болницу. Ипак, црква је преживела. Управо у томе лежи њена најлепша и најважнија порука – да се грађевине могу оштетити, предмети однети, а документи уништити, али да се памћење једног народа ипак може сачувати и пренети будућим генерацијама.
Глас Аранђеловца
Oвај медијски садржај суфинансиран је од стране Града Аранђеловца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.