Замислимо Рисовачу пре четрдесетак хиљада година. Нема Аранђеловца, кућа, путева ни светлости града. Испред улаза у пећину простире се хладан предео леденог доба, а њиме се крећу мамути, степски бизони, дивљи коњи, носорози, хијене и пећински лавови. У таквом свету пећина није била знаменитост коју људи обилазе, већ једно од ретких места у којима се могло пронаћи склониште.
Управо ту почиње једна од најзанимљивијих прича Рисоваче – прича о истом простору који су, у различитим периодима, користили неандерталски ловци и огромни пећински медведи. Археолошки и палеонтолошки налази показују да је у наслагама пећине сачуван свет у коме су човек и звер зависили од истог природног уточишта. Не може се тврдити да су истовремено боравили у њој, али су се током дугих раздобља смењивали, тражећи заштиту од хладноће и невремена.
Пећински медвед био је једна од најупечатљивијих животиња леденог доба. Његови бројни фосилни остаци пронађени су у Рисовачи, због чега се ова пећина у научним истраживањима сматра важним налазиштем касноплеистоценских медведа у Србији. Проучавањем њихових зуба и костију научници су могли да сазнају више о њиховој грађи, величини и месту које су заузимали у давно несталом животињском свету.
У неком другом периоду у пећину су улазиле мале групе неандерталских ловаца. За њих је сваки улазак у мрачни простор могао представљати ризик. Нису могли знати да ли је пећина празна, да ли се у њеној дубини налази животиња или су на тлу остали свежи трагови њеног проласка. Рисовача је могла да им пружи заклон и сигурност, али је могла да постане и опасно место из кога се није лако излазило.
О боравку праисторијског човека не сведоче људске кости, јер оне у Рисовачи нису пронађене, већ предмети направљени његовим рукама. Откривени су камени шиљци, секире, длета, стругачи и оруђа израђена од костију, међу којима су шила и бодеж. Шиљци су могли бити постављани на дрвена копља, док су стругачи коришћени за обраду коже и крзна. Сваки од тих предмета представља мали део приче о људима који су морали да посматрају природу, планирају лов и користе све што им је било доступно.
Најзанимљивије је то што су у пећинским наслагама пронађени остаци више различитих животињских врста. Поред пећинског медведа, ту су били трагови пећинске хијене, вука, лисице, дивљег коња, мамута, рунастог носорога, пећинског лава, леопарда, дивље свиње и степског бизона. Рисовача је тако постала својеврсна камена књига у којој није сачуван само живот праисторијског човека, већ читав један ишчезли свет.
Можда је једне зимске вечери група ловаца стигла до улаза у пећину после дугог кретања кроз хладан предео. Можда су на тлу затекли старе кости медведа или су, угледавши свеже трагове животиње, одлучили да потраже други заклон. Такав догађај није забележен и представља само могућу слику засновану на ономе што је у пећини пронађено. Ипак, управо у простору између научних доказа и пажљиве реконструкције оживљава најстарија прича Рисоваче.
За неандерталске ловце пећина највероватније није била стална кућа у данашњем смислу. Користили су је као привремено станиште и место за предах током кретања и лова. Иза њих су остајали комади окресаног кремена и алатке, а после њиховог одласка у пећину се враћала тишина. Тада су њене пролазе поново могле да заузму животиње које су у њој тражиле склониште. Рисовача је једно од малобројних пећинских налазишта на Балкану у којима су откривени поуздани трагови боравка неандерталаца.
У томе се крије права снага ове приче. И човек и пећински медвед тражили су исто – сув простор, заштиту од хладноће и прилику да преживе још један дан. Нису оставили писане поруке, имена ни приче о својим сусретима. Оставили су кости, камене алатке и трагове који су хиљадама година били прекривени земљом.
Тек када је пећина откривена и када су започела систематска истраживања, трагови њених древних становника нашли су се једни поред других у рукама археолога и палеонтолога. На основу њих је постепено реконструисан живот који се одвијао много пре појаве првих градова и писане историје.
Данашњи посетилац кроз Рисовачу пролази уређеном и осветљеном стазом. Ипак, довољно је на тренутак замислити пећину без светиљки, ограда и људских гласова. Тада она поново постаје оно што је некада била – тамно уточиште у коме се није могло знати ко ће следећи ући: човек са каменим копљем или пећински медвед који тражи заклон од зиме.
Глас Аранђеловца
Oвај медијски садржај суфинансиран је од стране Града Аранђеловца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.