Данас је довољно отворити флашу минералне воде и тешко да ће се ико запитати какав је пут она некада морала да пређе до својих потрошача. А прича о Буковичкој киселој води води нас више од два века уназад, у време када није било модерних пунионица, камиона ни аутоматских производних линија.
Вода која извире подно Букуље већ тада је била толико цењена да је из околине данашњег Аранђеловца коњским и воловским запрегама допремана чак и на српски двор.
И управо из те приче касније ће настати један од најпрепознатљивијих симбола Аранђеловца.
Према историјским подацима које наводи компанија „Књаз Милош“, још 1811. године извора у Буковику походио је Доситеј Обрадовић, тражећи помоћ за своје здравствене тегобе. За својства буковичке минералне воде знао је и Вук Стефановић Караџић.
Али нарочиту улогу у њеној историји имала је династија Обреновић.
Кнез Милош заинтересовао се за воду из Буковика, а временом је она почела да стиже и до његовог двора. Није, наравно, било пластичних или стаклених флаша какве данас познајемо. Вода се точила у крчаге, бурад и такозване „бутеле“, а затим товарила на запреге и кретала на пут.
Замислити данас тај призор готово је филмски.
Извор под Букуљом, људи који ручно захватају киселу воду, пуне посуде, товаре их на кола, а затим коњи или волови крећу пут кнежевског двора.
Без асфалта.
Без камиона.
Без хладњача и савремене логистике.
Само једна вода која је већ тада имала довољно добар глас да због ње вреди прећи десетине километара.
Од извора до прве флаширане минералне воде у Србији
Како је интересовање за буковичку воду расло, развијала се и сама бања.
Уређивани су извори, подизани смештајни и бањски објекти, а место које ће касније постати један од симбола Аранђеловца све више је привлачило госте.
Званични подаци Општине Аранђеловац бележе посебно важну 1863. годину – тада је у Буковичкој бањи започело прво флаширање минералне воде на територији Србије.
Био је то огроман корак за оно време.
Оно што су мештани генерацијама познавали као „киселу воду“ са извора почело је постепено да постаје производ који може да стигне далеко изван Буковика и Аранђеловца.
Развој железнице додатно је променио све. Изградњом пруге Аранђеловац–Младеновац почетком 20. века транспорт воде постао је далеко лакши и бржи, а 1907. године подигнут је Павиљон „Књаз Милош“ над најстаријим извором. Према историјату компаније, павиљон је служио као прва фабрика за флаширање минералне воде у Буковику, а исте године вода је почела да се дистрибуира и у иностранство.
Вода око које је растао читав град
Причу чини још занимљивијом то што је развој минералних извора био непосредно повезан са развојем Буковичке бање, а самим тим и Аранђеловца.
На простору данашњег бањског парка у првој половини 19. века није било велелепних хотела, павиљона и уређених шеталишта. Општина Аранђеловац наводи да су се ту налазили чаири и мочваран терен, док је 1835. године на старом извору направљено примитивно уређење за пијење воде. Касније су настали парк, купатила, смештај за госте и Старо здање.
Тако се око једног природног извора постепено развијало читаво бањско место.
А вода која је некада на кнежевски двор стизала спорим воловским запрегама, деценијама касније кретала је железницом, потом камионима и модерним транспортом према продавницама широм земље и иностранства.
Зато прича о минералној води из Буковика није само прича о једном производу.
То је прича о почецима модерног Аранђеловца.
И можда је најлепши детаљ у њој управо та слика са почетка 19. века – док Србија још није имала железницу, воду из Буковика већ су товарили на запреге и носили на двор.
Више од два века касније, име Аранђеловца и даље је нераскидиво везано за ту исту киселу воду.
гласаранђеловца.рс