Док је Србија обележавала два века Матице српске, једне од најстаријих културних институција нашег народа, у Новом Саду се појавила већ виђена сцена: покушај да се велики догађај претвори у политичку позорницу. Бука, звиждуци и перформанси били су планирани као централна вест вечери.
Међутим, уместо да надгласају свечану академију, надгласали су једино сами себе. У сали је обележен јубилеј који траје 200 година, док је испред остала краткотрајна епизода која ће трајати колико и батерија на разгласу.
Поново је виђен исти сценарио, покушај да се пажња са културе пребаци на протест, али без публике која би то прихватила. Јер јубилеј институције која је стварала српску писменост не може да падне у сенку неколико парола.
На крају вечери остао је утисак да је покушај био гласан, али без тежине. Два века традиције показала су се као много јачи аргумент од једне вечери галаме.
