Недавним извођењем монодраме „Књига о Милутину” у маестралном тумачењу Ненада Јездића, Аранђеловац је још једном показао колико негује своју културну баштину и памти великане који су га прославили. Представа је привукла огромну пажњу публике, а снажна прича о Милутину поново је подсетила Србију на човека који је написао једно од најзначајнијих дела српске књижевности – Данка Поповића.
Данко Поповић, рођен као Слободан Поповић у Аранђеловцу 19. августа 1928. године, заувек је остао једно од највећих имена које је овај град подарио српској култури. Основе свог образовања стекао је управо у родном граду, где је завршио гимназију, а потом је дипломирао на Правном факултету у Београду. Радио је у Министарству одбране Републике Србије, у Одељењу Војног архива, али је истински траг оставио као писац чије су књиге обележиле читаве генерације читалаца.
Иако је написао бројне романе, збирке приповедака, радио-драме и телевизијске сценарије, националну и књижевну бесмртност стекао је романом „Књига о Милутину”, објављеним 1985. године. То није само роман – то је исповест српског сељака, сведочанство о страдању, части, поштењу, породици и љубави према отаџбини. Милутин је постао симбол обичног човека који је поднео највеће жртве за свој народ, а његове речи и данас подједнако снажно одјекују међу читаоцима.
Поред „Књиге о Милутину”, Данко Поповић оставио је богато књижевно наслеђе. Написао је збирке приповедака „Свечаности” (1962) и „Кукурек и кост” (1976), као и романе „Чарапићи” (1969), „Официри” (1979), „Кућа Лукића” (1980), „Господари” (1985), „Конак у Крагујевцу” (1988), „Свињски ујед” (1990) и „Удовице” (1992). Аутор је и телевизијске драме „Карађорђева смрт”, емитоване 1984. године.
За свој књижевни рад добио је најзначајнија признања. Роман „Кућа Лукића” награђен је престижном наградом „Стражилово” 1981. године, док је за „Књигу о Милутину” добио награду „Исидора Секулић” 1986. године. Добитник је и Повеље Удружења књижевника Србије (2006), као и награде „Стефан Првовенчани” (2007), чиме је потврђен његов изузетан допринос српској књижевности.
Данко Поповић преминуо је 7. августа 2009. године, а четири дана касније сахрањен је у порти Буковичке цркве у свом родном Аранђеловцу. Опело су служили митрополит Амфилохије и епископ шумадијски Јован, што говори о поштовању које је уживао не само као књижевник, већ и као човек.
Његово име данас живи кроз бројне трајне спомене. Сваке године у оквиру манифестације „Под Данковом липом” додељује се књижевна награда „Данко Поповић”, која чува сећање на великог писца и подстиче нове генерације стваралаца. У Београду је 2016. године на згради у Пожешкој улици, где је живео, постављена спомен-плоча, а улице које носе његово име налазе се у Београду, Поповићу, Бањи, Топоници и Буковику.
За Аранђеловац, Данко Поповић није само знаменити суграђанин – он је симбол града који је изнедрио великог писца чије дело припада целој Србији. Захваљујући њему, име Аранђеловца заузима важно место на књижевној мапи наше земље.
Управо зато је недавно извођење представе „Књига о Милутину” у интерпретацији Ненада Јездића имало посебну тежину. Публика није само гледала позоришну представу – присуствовала је оживљавању једног од највећих дела српске књижевности и одала почаст човеку који га је створио. Дуготрајан аплауз био је и знак захвалности Данку Поповићу, чије речи настављају да живе, опомињу и инспиришу.
Аранђеловац има много разлога за понос – природне лепоте, Буковичку Бању, богату историју и културну традицију. Али један од његових највећих поноса свакако је Данко Поповић, писац који је својим делима оставио неизбрисив траг у српској књижевности и чије ће име заувек бити исписано златним словима у историји српске културе.
Глас Аранђеловца ће и у будућности наставити да негује сећање на знамените личности свога града, јер народ који памти своје великане – сигурније гради своју будућност.
Ваш Глас Аранђеловца