Сведочења, документи и оптужбе о куповини гласова, уценама, притисцима АНБ-а и улози мафијашких структура бацају ново светло на референдум којим је Црна Гора 2006. године изашла из заједничке државе са Србијом.
Двадесет година након референдума о (не)зависности Црне Горе, српски народ се не мири са чињеницом да му је украдена будућност кроз нови про-усташки Монтенегро, који је директно супротстављен традиционалној, Његошевој, српској Црној Гори.
Најпрљавија операција злогласне Агенције за националну безбедност (АНБ) у сарадњи са западним обавештајним службама и мафијашким клановима описана је до детаља у „Белој књизи“, зборнику докумената који је 2007. године приредио историчар и публициста Јован Маркуш, последњи Србин градоначелник Цетиња. На више од 1.290 страна прикупио је документе, сведочанства, изјаве и доказе о систематској крађи, манипулацијама и уценама које су омогућиле да мафијашка хоботница Мила Ђукановића добије тесном већином од 55,5 одсто своју прћију, коју назива државом.
Референдум је свеопштом и дубинском крађом, насиљем виђеним само у тоталитаристичким режимима, уместо „празника демократије“, постао огледало режима Ђукановића. Спрега мафије и организованог криминала са службом безбедности и Министарством унутрашњих послова, финансиранима новцем од шверца цигарета и кокаина, директно је одлучила судбину некадашње Српске Спарте.
Финансијска позадина: Шверц цигарета и кокаина као суштина монтенегринске (не)зависности
Још од ратних деведесетих, када је Црна Гора била кључна тачка на Балкану за шверц цигарета према Италији и Европи, Ђукановићево окружење контролисало је огромне токове новца. Италијански тужиоци годинама су истраживали мреже у којима се помињало да је систем, под његовом контролом, зарађивао стотине милиона долара на „дуванском бизнису“.
Независност Монтенегра била је један од услова да Мило Ђукановић остане на слободи и да италијанско правосуђе престане да истражује како функционише успостављени систем. Након независности, Ђукановић је Црну Гору у потпуности предао у руке страним центрима моћи и увео је у НАТО 2017. године, као непотопиви носач авиона. Чињеница да је на том путу она морала да постане антисрпска само је додатно потпирила перверзне жеље отворених усташа са Цетиња и из других монтенегринских касаба, вечно жедних српске крви.
Исте руте за које је италијанско правосуђе тврдило да су створиле Ђукановићеву монтенегринску империју касније су се користиле и за „кокаински бизнис“, уз успостављање балканских картела Дарка Шарића и других играча који су користили црногорске луке и банке. Прва банка, под контролом Аца Ђукановића, Миловог брата, била је у центру скандала са депозитима осумњичених за нарко-послове.
У „Белој књизи“ и каснијим анализама наводи се да је део новца зарађеног од ових „бизниса“ директно упумпан у кампању за независност. Нису то биле само легалне донације „бизнисмена“, попут Шарића и Брана Мићуновића, већ и црни фондови АНБ-а којима су се плаћали активисти, медији, стране лобистичке фирме и, најважније, локални „препродавци утицаја“. Новац је текао ка мањинским заједницама, пре свега ка Шиптарима у „Малесији“, Улцињу, Тузима и Рожајама, али и према Хрватима у Боки Которској, те према јавним службеницима и обичним грађанима који су се нашли на удару.
На десетине и стотине авионских карата плаћене су разноразним „исељеницима“ у Луксембургу, Француској, Енглеској, Аустрији, Немачкој, па чак и САД и Аустралији да посете Црну Гору, иако многи нису имали никога у тој земљи, и да гласају за „да“, односно за успостављање државе-монструма, антисрпског усташког легла. Србима, с друге стране, који су живели у Србији, а пореклом су из Црне Горе, којих је било више од 600.000, који тамо имају родбину у највећем броју случајева, а у великом броју и имовину, куће, кућишта и гробове најмилијих, наравно, није дозвољено да гласају. Резултат је био познат и пре него што је гласање почело.
Документовани случајеви поткупљивања и уцена: Рачун за струју у замену за глас
Са Србима у Црној Гори ипак је ишло мало теже да им се онемогући гласање. Додуше, забрањено је гласање малобројним избеглицама са Косова и Метохије и из Републике Српске, односно Републике Српске Крајине. Мали број њих који су се населили у Црној Гори након погрома које су доживели до данашњег дана нема документа, држављанство и пасош само зато што су Срби.
Међутим, Машан Бушковић, Зећанин и декларисани Србин, присталица заједничке државе и частан човек, имао је и држављанство и пасош, и право гласа. Пре свега, имао је образ и понос, али и велики утицај у маленој Зети, сада најмлађој општини у Црној Гори, која је повукла признање нарко-државе Косово.
Због тог утицаја на околину, усташко-шиптарски ДПС посебно је таргетирао Машана као важну карику у процесу уцене бирача у Зети да гласају за „да“ и независну мафијашку државу. На снимку који је обишао регион, направљеном у марту 2006. године од стране самог Бушковића, виде се активисти ДПС-а из Зете – Ранко Вучинић и Иван Ивановић, заједно са бившим припадником тајне полиције Василијем Мијовићем, како покушавају да подмите Машана Бушковића. Обећавали су му да ће му платити рачун за струју од преко 1.500 евра ако гласа за независност. Бушковић, наравно, није пристао на уцену, а ни на „добре жеље“ Мијовића и АНБ-а, већ је гласао по својој савести. Њега и још 44,5 одсто грађана Црне Горе, присталица заједничке државе, касније су издале неспособне елите „српских представника“, али је Бушковић остао чврст и поносит упркос свему.
„Бела књига“ документује на десетине сличних случајева. У Пљевљима и Беранама међународни посматрачи приметили су сумњиве активности које су указивале на куповину гласова. Јавни службеници били су под притиском да гласају за независност или да изгубе посао.
Вероватно најгора кампања вођена је у МУП-у Црне Горе. Прћија Вукашина Мараша, бившег обавештајца и зачетника оваквог злогласног и усташког АНБ-а, доследно је вршила притисак на службенике и старешине да по сваку цену бирају Ђукановића и његов усташко-шиптарски мафијашки картел.
Под ударом су били и наставници, учитељи и професори на факултетима. Сви који су били повезани са државном службом имали су само две опције: гласај за Мила и усташе или цркни од глади.
Преко злогласног АНБ-а уцењивање је ишло и преко компромитујућих материјала. Они који су радили у сивој зони, шверцери на ситно и људи са казненим евиденцијама били су лаки плен. На цени су тих дана посебно били „тајни досијеи“. У једној малој земљи као што је Црна Гора, са свега 600.000 становника, практично свако свакога зна. У таквој ситуацији за једну огавну, криминализовану и окрутну службу као што је АНБ посла и прилика има напретек.
Осим ових случајева, референдум је покраден и преко надуваних бирачких спискова. На њих се додавало и шаком и капом. Сваки седми или осми Црногорац тог 21. маја свог деду и бабу, иако су мртви по 20 или 30 година, срео је на бирачком месту.
Дан референдума: Нереди, нелогичности и сумњиво пребројавање
Тог 21. маја атмосфера је била посебно напета. На усташком Цетињу биле су спремне и оружане формације да упадну у све српске установе, а посебно српске храмове и манастире. Никаква другачија одлука од пројектоване независности мафијашке државе није долазила у обзир.
На референдуму је учествовало преко 86 одсто уписаних бирача, што је рекордна излазност. Почетне процене ЦеСИД-а (из Србије) и ЦДТ-а (домаће куће) драматично су се мењале током вечери. У неким местима кутије су стизале са закашњењем, у другима су посматрачи просрпских униониста били спречавани да прате бројање. У „Белој књизи“ наводе се случајеви где је број важећих листића премашивао број пописаних у записницима.
У неким општинама на северу, где је традиционално јак српски и унионистички сентимент, излазност је била нижа него очекивано, док су у подручјима са јаким утицајем усташког ДПС-а или мањинских заједница бројке биле готово савршене за тесну већину. Коначно, од потребних 55 одсто, како је прописала Европска унија, Ђукановићев картел скупио је 55,5 одсто, тачно за неколико стотина гласова изнад прага. На крају, сасвим довољно њих гласало је да референдум буде успешан, али резултат није могао да буде већи, јер је из свега јасно да је Црна Гора размишљала другачије.
После затварања биралишта, унионистички блок предвођен Предрагом Булатовићем поднео је на десетине приговора. Али Републичка референдумска комисија, са председавајућим који је користио свој „златни глас“, одбацила је већину приговора. „Српски“ представници и опозиција у Црној Гори касније су критиковани што нису отишли до краја, нису тражили поништавање, међународну арбитражу или масовне протесте. Страх од дестабилизације, притисак ЕУ и недостатак јединства учинили су своје. Резултат је прихваћен, а Црна Гора је 3. јуна 2006. проглашена независном мафијашком државом.
Додуше, та „просрпска“ опозиција у Црној Гори није имала ни праву подршку из Србије, у којој је на власти био необавештени и вечито збуњени Војислав Коштуница, уз жутог кингпина Бориса Тадића као председника Републике, који су једва чекали да се Црна Гора отцепи. Српске патриоте изгубиле су државу захваљујући и њима, неспособнима и склонима поткупљивању, што се посебно односи на Тадићево жуто предузеће.
Јавне личности у кампањи: Од спортиста до глумаца
Кампања за независност није се ослањала само на мафијашки новац и притиске. Била је и медијски и културно оркестрирана. Многе јавне личности стале су иза Ђукановића. У Црној Гори то су били певачи, глумци и спортисти који су позивали на „историјски тренутак“.
Кад се неки у Србији клањају људима попут Дејана Савићевића, дају им функције и почасти, послове и награде, треба да се сете њихових учешћа у кампањама, али не за заједничку државу. Ђукановић је око себе успео да окупи и београдску кругодвојкашку, србомрзитељску, проусташку глумачку квази-елиту.
За њега је Воја Брајовић рецитовао, њему су други глумци и интелектуалци из Београда годинама пре тога на изборима радили кампању. Сви они, ко год је икада узео један мафијашки динар од Ђукановића, учествовао је и у тој кампањи 2006. године, јер све око Ђукановића и његових монтенегринских усташа водило је ка том 21. мају.
Страни лобисти такође су били активни, па је тако био веома значајан утицај америчких и европских фирми, као и утицај преко тхинк-танкова, који су сви одреда сматрали да ће се лакше обрачунати са Србијом без Црне Горе.
На крају, све оно што се дешава данас, усвајање и измена закона у којима се уједињење 1918. године назива „насилном анексијом“, антисрпске кампање, хапшења и пребијања, лажни наративи у монтенегринским усташким медијима, напади на СПЦ и позиви да њене епархије у Црној Гори постану „Православна црква у Црној Гори“ – све то има исте корене као и референдум.
Тог 21. маја десила се само кулминација, а проусташки монтенегрини добили су прилику да све оно што су радили 15 година пре тога крену да раде јавно. Чељусти злогласног АНБ-а и крваве руке Ђукановићевог мафијашког картела тог 21. маја разјапиле су се и стегле око српског врата.
Оно чега су свесни, због чега и јесу толико агресивни, јесте да на крају ипак „Србија побеђује!“.
24седам.рс