Да ли вам се чини да су некада дани били дужи, летњи распусти бескрајни, а једно поподне трајало као цео данас? Данас недеље пролазе невероватном брзином, а многи се питају где је нестало време.
Када смо били деца, готово сваки дан доносио је нешто ново. Први одласци на море, дружење до мрака, рођендани, школски распусти и мала свакодневна открића остављали су снажне успомене. Због тога нам се, када се осврнемо, чини да је детињство трајало много дуже.
Са годинама, међутим, све више времена проводимо у истој рутини. Посао, кућне обавезе, куповина, рачуни и свакодневни задаци смењују се готово без паузе. Када су нам дани слични један другом, много мање тренутака остаје упамћено као нешто посебно.
И управо зато време понекад делује као да „лети“.
Постоји још једна занимљива ствар – када се осврнемо на период у којем се догодило много нових ствари, он нам у сећању делује богатије и дуже. Насупрот томе, месеци испуњени истим обавезама могу нам, када прођу, изгледати као да су нестали за трен.
Зато није лоше понекад намерно успорити. Отићи у шетњу без телефона, провести поподне са породицом, отпутовати негде где никада нисмо били или једноставно направити нешто што иначе не радимо.
Можда не можемо да успоримо сат, али можемо да учинимо да нам дани буду испуњенији.
Јер на крају, најчешће не жалимо што је време прошло – већ што неке тренутке нисмо довољно приметили док су трајали.
гласаранђеловца.рс