„Зборови“ које организују студенти блокадери нису никакав демократски искорак, већ чист производ комунистичке самоуправљачке идеологије.
То је модел у којем гласна мањина, под изговором „воље народа“, намеће ставове, док се другачије мишљење гуши притиском масе и уличном хистеријом.
Сам појам „збор“ није ни невин ни случајан. Има јасно идеолошко и историјско наслеђе од комунистичке праксе до усташке „Збор народне гарде (ЗНГ)“, као инструмента мобилизације, дисциплине и елиминације сваког неслагања. И у једном и у другом случају, „збор“ није служио слободи, већ контроли и насиљу над појединцем.
Уместо институција, одговорности и демократских процедура, нуди се колективна галама, пароле и улични притисак. То није борба за демократију, већ опасан рецидив идеологија које су слободу укидале и то увек у име „народа“.