Док се у Будимпешти још слежу утисци због успеха Петера Мађара и победе над Фидесом Виктора Орбана, у редовима српских блокадера влада малтене иста помама као у Мађарској: тријумф лидера мађарске Тисе блокадери виде као најаву сопственог тријумфа, али трезвена анализа сугерише да су „влажни снови“ о домино-ефекту само то – снови.

Од Драгана Ђиласа, који победу Мађара види као „сигнал промена“, преко Срђана Миливојевића (ДС) који у Мађару види „путоказ“, па до Павла Грбовића (ПСГ), опозициони блокадерски врх је пожурио да прогласи крај Александра Вучића.
Ипак, шест кључних препрека објашњава зашто се Дунав не прелива тако лако (као Тиса).

1. Дебакл на домаћем терену

Пре него што су почели да гледају у комшијско двориште, домаћи политички актери су имали сопствени тест и то недавно: на локалним изборима у 10 општина 29. марта листа Александра Вучића однела је победу у свакој од њих.
Блокадери, који су те изборр прогласили као „лакмус папир“ и тест за парламентарне, брзо су променили плочу, враћајући се на фабричка подешавања и стандардне оптужбе о притисцима, занемарујући чињеницу да су изгубили и тамо где су ишли уједињени и тамо где су били разједињени.

2. Рогови у врећи

Можда је и главна препрека „мађарском сценарију у Србији“ унутрашње природе: рат међу блокадерима и незајажљива глад за влашћу. Јер чим се појави нови модел успеха, домаће фракције не гледају како да га примене, већ ко ће га присвојити.

Тако је аналитичар Урош Пипер хируршки прецизно предвидео (комичне) ситуације у којима ће се Ђиласова екипа прогласити за „једину ЕУ опцију“, Ћута и Парандиловић инсистирати на антикорупцији, док ће (увелико разједињено) десно крило (ДСС/ПОКС) тврдити да су они права „салонац елита“ попут Петера Мађара.

Тако уместо једног лидера добијамо десет кандидата који се боре за исту титулу, чиме се снага само расипа.

3. Домаћи блокадерски Франкенштајн

У Мађарској је Тиса успела да споји јасну проевропску агенду са оштром борбом против корупције. У Србији, блокадерски блок је Франкенштајн – гледамо екстремну десницу, гледамо НАТО либерале и гледамо студенте блокадере који, иако још нису понудили никакав програм, већ у својим редовима имају супротстављене управо те две опције.

Већ смо писали о рату „ломпариста“ и „Ђокићевих сведока“ који се тек захуктао, а уједно ту је рат студената блокадера и опозиције који се наставља.

4. Без инфраструктуре

Петер Мађар, као бивши инсајдер система, донео је са собом знање о томе како се гради страначка машина. С друге стране, домаћи блокадери и даље оперишу кроз безимене пленуме и зборове без озбиљне инфраструктуре на терену.

С друге странем најјача партија у Србији – Српска напредна странка – има исувише озбиљну инфраструктуру, организовану и дисциплиновану, а то је између осталог показао и последњи скуп у Београдској арени управо пред локалне изборе.

5. Рециклажа промашених прогноза

Славље опозиције због пораза страних лидера, али и представљање тих пораза као будућих сопствених победа није страно домаћој опозицији. Слично је било и са Бојком Борисовом у Бугарској, али и кад је функцију канцелара Аустрије морао да напусти Себастијан Курц, кад је Ердоган изгубио Истанбул, кад је у Црној Гори пао Мило Ђукановић…

Међутим, историја показује да сваки пут када опозиција најави „пресликавање“ туђег пада, рејтинг Александра Вучића у апсолутним бројевима заправо расте.

Како истиче Миленко Јованов, игнорисање специфичности српских кампања и потреба народа води директно у нови пораз.

6. Непоколебљиви фактор Вучић

Чињеница коју блокадери најтеже прихватају јесте да Александар Вучић и након деценије и по ужива неподељену подршку већине грађана Србије. Чак и када не буде могао да се кандидује за председника, његов ветар у леђа било ком кандидату биће јачи од свих блокадерских савеза заједно.

Адвокат Владимир Ђукановић с правом упозорава да ће притисци на Србију сада бити још већи, али да ће одговор бити мобилизација око традиционалних и националних вредности.

Укратко: за промене су потребни рад, организација и харизма, а не лајковање туђих резултата.

Вести из Будимпеште су реалност Мађарске, а српска се кроји на домаћем терену, у српским селима и градовима, где „фактор Вучић“ и даље остаје непремостива баријера за све који политику воде углавном на Твитеру и блокадерским медијима.

Курир Политика