Аранђеловац данас познајемо као туристички, индустријски и културни центар Шумадије, али је некада живот вароши у великој мери почивао управо на занатлијама. У малим радионицама и дућанима настајало је готово све што је једном домаћинству било потребно – од одеће и обуће, преко намештаја и посуђа, до алата и предмета за свакодневни живот.
Још у првој половини 19. века, приликом формирања вароши, развој трговине и занатства био је један од важних предуслова њеног ширења. Кнез Милош Обреновић је 1838. године становницима Врбице дозволио да подижу дућане у шору, уз ослобађање од одређених дажбина у првим годинама рада. Тако се постепено формирала чаршија која ће касније постати једно од средишта живота Аранђеловца.
Крајем 19. и почетком 20. века наступило је оно што се може назвати златним добом аранђеловачких заната. У вароши су радили ковачи, кројачи, опанчари, абаџије, терзије, столари, ужари, бербери, часовничари, пекари, грнчари и бројне друге занатлије. Њихове радње нису биле само места производње и продаје, већ и места сусрета, разговора и размене новости.
Стара чаршија развијала се дуж главне улице, док су дућани и трговине били окренути према пијаци, где је било највише муштерија. На некадашњем градском тргу и пијаци одвијао се велики део свакодневног живота: трговало се, долазили су путници, продавала се храна, а занатлије су своје производе нудиле становницима вароши и околних села.
Многи занати мењали су се са временом. Тако је, на пример, у другој половини 19. века све већи утицај западноевропске моде довео до развоја кројачког заната. Са појавом шиваћих машина и новог начина одевања, кројачи су постепено потискивали старе терзијске и абаџијске радионице и отварали салоне у којима су шили савремена мушка, женска и дечја одела.
Индустријализација је током 20. века постепено потиснула велики број традиционалних заната. Неке радионице су нестале, док су други занати преживели захваљујући појединцима који су знање наследили од својих очева и дедова. Поједини мајстори из Аранђеловца и данас чувају традицију опанчарства и каменорезачког заната, показујући да ручни рад и умеће старих мајстора нису потпуно нестали.
Старе занатлије нису оставиле Аранђеловцу само предмете које су израђивале. Оставиле су део идентитета града – време када се занат учио годинама, када је мајсторско име представљало препоруку, а добро направљен предмет могао је да траје генерацијама.
гласаранђеловца.рс