Када је у Аранђеловцу 1952. године почела са радом прва болница, пред њеним лекарима није био нимало лак задатак. Услови су били скромни, медицинског особља мало, а потребе становништва све веће. На самом почетку те приче налазио се др Драгомир Алемпијевић, први управник аранђеловачке болнице и хирург који је учествовао у стварању организоване болничке здравствене заштите у граду.
Др Алемпијевић рођен је 1902. године у Малим Пчелицама код Крагујевца. Гимназију је завршио у Крагујевцу, а медицину је студирао у Загребу и Београду, где је дипломирао. Специјализовао је хирургију, али се током каријере бавио и гинекологијом, акушерством и урологијом. Пре доласка у Аранђеловац радио је и у Тополи.
Аранђеловачка болница отворена је у августу 1952. године, а први пацијенти примљени су већ током јесени. Декретом тадашњег Министарства за здравље и социјалну политику, управо је др Драгомир Алемпијевић одређен за њеног првог управника. Болница је тада имала свега 64 кревета, распоређена на хируршко и интерно одељење, док је у оквиру хируршког постојало и гинеколошко одељење.
Зграда у којој је болница смештена првобитно није ни била грађена за ту намену. Био је то некадашњи Дом сиротне деце, подигнут 1934. године под Букуљом, па је објекат морао да буде адаптиран и дограђиван како би у њему могла да се организује болничка служба. До тада су тежи пацијенти из Аранђеловца углавном упућивани у Крагујевац, Београд или Тополу.
Др Алемпијевић је добро знао да зграда сама по себи није довољна и да без обучених људи болница не може да функционише. При доласку у Аранђеловац повео је са собом искусну бабицу Манасију Урошевић и болничара Драгољуба Јаковљевића, а у болници је затекао свега неколико медицинских техничара, лаборанта, болничаре, апотекара и раднике пратећих служби. Са њим су у новој болници радиле и др Лисова и др Спасенија – Цана Жугић.
Услови у којима су лечили пацијенте данас делују готово незамисливо. Дежурства током ноћи обављали су медицински техничари и болничари, док је лекар позиван када је било неопходно. У болници је у почетку радио само један хирург, а бабица је истовремено била и инструментарка и асистент. Ипак, извођене су озбиљне операције – од операција слепог црева и перфорираних чирева желуца до интервенција код укљештених кила и повреда органа и меких ткива. Операције су обављане у локалној анестезији или уз етарску наркозу.
Управо у таквим условима постављани су темељи болничког система који ће се током наредних деценија развијати и ширити. Почеци су били скромни, али је отварање болнице означило велику промену за Аранђеловац и околину – становници су коначно добили могућност озбиљнијег болничког лечења у свом граду.
Занимљиво је да је у тим првим годинама у болницу, још као студент медицине, често долазио и Миомир Јовановић Ђика, помагао лекарима и учествовао у мањим интервенцијама, да би касније и сам постао једно од најзначајнијих имена аранђеловачког здравства.
Данас, више од седам деценија касније, прича о др Драгомиру Алемпијевићу остаје прича о самом почетку модерног здравства у Аранђеловцу – времену када су малобројни лекари и медицински радници, са ограниченим средствима, стварали систем на који ће се ослањати генерације које су дошле после њих.
гласаранђеловца.рс