Апотеке на удару малолетних лопова

„Ни­сам ни­кад ни по­ми­сли­ла да де­те мо­же да ме опљач­ка”, ре­кла нам је апо­те­кар­ка ко­јој су не­дав­но на рад­ном ме­сту у цен­тру гра­да три ма­ло­лет­ни­ка укра­ла нов­ча­ник. Тог да­на „тро­јац” де­ча­ка, не ста­ри­јих од 12 го­ди­на, ојадиo је и рад­ни­цу у обли­жњој тра­фи­ци и још јед­ну апо­те­ку у бли­зи­ни. Се­ри­ја пљач­ки и раз­бој­ни­шта­ва ових обје­ка­та по­че­ла је још про­шле го­ди­не и на­ста­ви­ла се и ове. Опет су на уда­ру фар­ма­ци­је због че­га су по­је­ди­ни вла­сни­ци по­че­ли да ан­га­жу­ју и фи­зич­ко обез­бе­ђе­ње.

„Ма­ли” ло­по­ви пљач­ка­ју та­ко што ула­зе у гру­пи, би­ра­ју ка­да су за­по­сле­ни са­ми, без му­ште­ри­ја и углав­ном „опе­ри­шу” у ве­чер­њим са­ти­ма јер мо­гу ла­ко да по­бег­ну. Узи­ма­ју па­зар, но­вац из ка­се или из та­шни рад­ни­ца. Де­ша­ва­ло се да бу­ду и на­сил­ни па се де­си­ло да су јед­ну од апо­те­кар­ки чу­па­ли за ко­су и шу­ти­ра­ли. Гру­пи­це ових мла­дих раз­бој­ни­ка чи­не не са­мо де­ча­ци, већ и де­вој­чи­це. А по њи­хо­вој оде­ћи и обу­ћи не мо­же да се за­кљу­чи да до­ла­зе из по­ро­ди­ца ло­шег имо­вин­ског ста­ња.

– Та три де­ча­ка у апо­те­ку су ушла усред бе­ла да­на. Про­му­ва­ли су се по ло­ка­лу, а по­том по­шли ка ма­га­ци­ну. Ка­да сам их пи­та­ла шта же­ле, они су крат­ко од­го­во­ри­ли „ни­шта, ни­шта”. И док сам треп­ну­ла, ушли су у ма­га­цин, узе­ли ми нов­ча­ник из та­шне и ис­тр­ча­ли на­по­ље. Оста­ла сам у шо­ку. Ни­сам ус­пе­ла ни да ре­а­гу­јем – при­ча она и ис­ти­че да је има­ла сре­ће јер су ло­по­ви по­сле кра­ђе ба­ци­ли нов­ча­ник. На­шла га је не­ка де­вој­ка, ви­де­ла до­ку­мен­та и вра­ти­ла јој га па ни­је оста­ла без лич­не кар­те и ва­жних па­пи­ра.

По­сле оста­лих пљач­ки у кра­ју, али и дру­гим апо­те­ка­ма у истом лан­цу, у овај обје­кат уве­де­но је обез­бе­ђе­ње. Од та­да ни­је би­ло кра­ђа.

– Ви­ђа­мо слич­не клин­це ка­ко се вр­те ову­да, али ка­да угле­да­ју рад­ни­ка обез­бе­ђе­ња не ула­зе у апо­те­ку – ка­же она.

Ова­кви и слич­ни ин­ци­ден­ти ни­су уса­мље­ни. Нај­го­ре је што ма­ло­лет­ни раз­бој­ни­ци све ви­ше у сво­јим на­па­ди­ма при­ме­њу­ју си­лу. Они игра­ју на кар­ту да их шти­ти за­кон и да пред ње­го­вим „очи­ма” пре­кр­шај­но и кри­вич­но „не по­сто­је”.

А си­ту­а­ци­је у ко­ји­ма се на­ла­зе за­по­сле­ни из­и­ску­ју ви­сок сте­пен кон­тро­ле и ве­ли­ку до­зу опре­за. За­по­сле­ни се пи­та­ју ка­ко да ре­а­гу­ју у ова­квим си­ту­а­ци­ја­ма, шта сме­ју да ура­де, да ли има­ју пра­во да се бра­не ако на њих не­ко на­ср­не…

Са­вет свих ко­ји се ба­ве без­бед­но­шћу је­сте да се у слу­ча­ју пљач­ке оста­не мир­но, да се не ре­а­гу­је јер је жи­вот чо­ве­ка увек на пр­вом ме­сту. Ипак, си­ту­а­ци­је ка­да до­ђе до на­па­да тре­ти­ра­ју се за­кон­ски дру­га­чи­је.

– По­ло­жај за­по­сле­них у ова­квим си­ту­а­ци­ја­ма ни­је, као што је уоби­ча­је­но, ре­гу­ли­сан рад­но­прав­ним, већ кри­вич­ним про­пи­си­ма. Ка­ко се кри­вич­но пра­во при­ме­њу­је пре­ма свим гра­ђа­ни­ма под­јед­на­ко, ни­је од зна­ча­ја да ли је на­пад­ну­то ли­це у рад­ном од­но­су или не, као ни пре­ма чи­јој имо­ви­ни, жи­во­ту или те­ле­сном ин­те­гри­те­ту пљач­каш де­лу­је, од­но­сно где се то од­и­гра­ва, на не­чи­јем рад­ном ме­сту, ули­ци или у ста­ну – ка­же Иван Ч. Ду­злев­ски, адво­кат у адво­кат­ској кан­це­ла­ри­ји „Фи­ла”.

Осим оп­ште на­по­ме­не да је лич­на без­бед­ност за­по­сле­ног увек ис­пред за­шти­те имо­ви­не по­сло­дав­ца, он ис­ти­че да сва­ко ли­це има пра­во на ну­жну од­бра­ну.

– Де­ло пред­у­зе­то као нео­п­ход­но по­треб­но од стра­не на­пад­ну­тог ли­ца (ов­де жр­тве – за­по­сле­ног) пре­ма на­па­да­чу (пљач­ка­шу, на­сил­ни­ку) ка­ко би он од се­бе или дру­гог ли­ца од­био исто­вре­ме­ни или не­по­сред­но пред­сто­је­ћи про­тив­прав­ни на­пад ни­је кри­вич­но де­ло. Нео­п­ход­ни усло­ви да ну­жна од­бра­на ис­кљу­чи по­сто­ја­ње кри­вич­ног де­ла су да­кле: да је на­пад тре­ну­тан, од­но­сно да очи­глед­но пред­сто­ји, да га не пред­у­зи­ма овла­шће­но ли­це (нпр. по­ли­ца­јац у вр­ше­њу слу­жбе­не ду­жно­сти) и да је од­го­вор на пљач­ку сра­зме­ран (нпр. да се на прет­ње не­на­о­ру­жа­ног пљач­ка­ша ре­а­гу­је упо­тре­бом ва­тре­ног оруж­ја). Ако ма­кар је­дан од ових усло­ва ни­је ис­пу­њен, ка­же­мо да су пре­ко­ра­че­не гра­ни­це ну­жне од­бра­не, што у на­шем при­ме­ру зна­чи да ће за­по­сле­ни за „пре­ја­ку” од­бра­ну кри­вич­но од­го­ва­ра­ти, али га суд у за­ви­сно­сти од окол­но­сти слу­ча­ја мо­же бла­же ка­зни­ти или чак, ако је био у ста­њу ја­ке раз­дра­же­но­сти или пре­пад­нут због на­па­да, и осло­бо­ди­ти од ка­зне (та­ква пси­хич­ка ста­ња се ина­че пред су­дом утвр­ђу­ју ме­ди­цин­ским ве­шта­че­њем) – об­ја­шња­ва Ду­злев­ски.

Он ис­ти­че да на­ше пра­во по­зна­је и гра­ђан­ско хап­ше­ње у сми­слу са­вла­да­ва­ња от­по­ра и ли­ше­ња сло­бо­де пљач­ка­ша од стра­не ци­ви­ла до до­ла­ска по­ли­ци­је.

– Ка­да су у пи­та­њу ма­ло­лет­ни пљач­ка­ши, ва­жно је раз­дво­ји­ти кри­вич­ну од­го­вор­ност пљач­ка­ша од мо­гу­ће од­го­вор­но­сти жр­тве за пре­ко­ра­че­ње ну­жне од­бра­не. Са­мо де­ца до на­вр­ше­не 14. го­ди­не жи­во­та кри­вич­но не мо­гу од­го­ва­ра­ти. У тим слу­ча­је­ви­ма, из­у­зет­но и под од­ре­ђе­ним окол­но­сти­ма, мо­же се отво­ри­ти пи­та­ње гра­ђан­ске (ма­те­ри­јал­не), чак и кри­вич­не од­го­вор­но­сти њи­хо­вих ро­ди­те­ља или ли­ца ко­ја их ис­ко­ри­шћа­ва­ју, при­ме­ра ра­ди због очи­глед­но ло­шег вас­пи­та­ња и за­пу­шта­ња де­те­та, под­сти­ца­ња на вр­ше­ње кри­вич­них де­ла… Ка­да се ра­ди о пи­та­њу да ли је до­пу­ште­но од­бра­ни­ти се од ма­ло­лет­ног пљач­ка­ша, па био он и де­те, то сва­ка­ко ни­је спор­но. Осим у очи­глед­ним, те­шко за­ми­сли­вим си­ту­а­ци­ја­ма, ни­ко не мо­же би­ти крив што то­ком пљач­ке на­па­да­ча ни­је пр­во пи­тао да ли је пу­но­ле­тан, а по­том се бра­нио – ре­као је Ду­злев­ски.