Име здања везано је за њеног првог власника Радивоја Караџића, професора, преводиоца и значајног позоришног радника. Караџић је био управник позоришта у Скопљу и Новом Саду, а касније генерални секретар и директор Драме Народног позоришта у Београду.
Управо за њега везује се можда и најзанимљивија прича о овој аранђеловачкој вили.
Према сведочењу које је забележено у локалном фељтону о раду архитекте Папкова, Караџић је од људи који су бринули о вили наводно захтевао да, када он долази у Аранђеловац, на летњиковцу буде истакнута српска застава, а његов долазак поздрављен – топовским салвама. Ову причу аутору фељтона пренео је Петар Станковић, власник друге старе аранђеловачке виле.
Замислити данас тај призор није тешко: аутомобил или кочија стижу под Букуљу, на вили се вијори застава, а долазак власника објављују салве.
У истом извору наводи се да Караџић није дуго остао власник овог здања и да је вила након неколико година прешла у руке београдског трговца Добросава Старчевића. После Другог светског рата њена судбина, као и судбина многих приватних вила тог периода, значајно се променила.
Заштићена као споменик културе
Вила „Караџић“ је 23. октобра 1987. године проглашена за непокретно културно добро – споменик културе, чиме је и формално призната њена архитектонска и историјска вредност.
Папков је у Аранђеловцу пројектовао још неколико познатих вила – „Савић“, „Снежгор“, „Поповић“ и „Пискер“ – али је управо „Караџић“ остала једно од његових најупечатљивијих остварења.
Данас ова вила представља подсетник на време када је Буковичка бања привлачила имућне трговце, интелектуалце и људе из културног живота, који су под Букуљом градили своје летњиковце.
А иза зидова једног од најлепших међу њима остала је и необична прича о човеку који је желео да његов долазак у Аранђеловац буде дочекан заставом и топовским салвама.
гласаранђеловца.рс