ПРЕД СВОЈОМ ПУБЛИКОМ говоре о нацији, традицији и суверенитету, а пред самопроглашеном либералном елитом пажљиво бирају речи, склањају непожељне теме и доказују да су ипак „другачији“ од осталих националиста, које посматрају са гађењем због њиховог „кафанског“ национализма. Посебна доза презира спремна је тек за обичног гегулу на вашару, који пева загрљен са Венди и Ером Ојданићем, али који такође први иде у рат, за разлику од салонских националиста, праведника и проповедника.
Њихова политичка мера постаје питање: шта треба прећутати да би нас позвали, похвалили и прогласили пристојним? Или, у овом најновијем случају, шта треба урадити да бисмо се нашли на „студентској листи“?
Тако се најпре ублажава речник, затим избегавају незгодна питања, а на крају прихватају туђа мерила. Национално опредељење остаје у биографији, док у јавном наступу све више личе на оне којима су се некада противили, а све се оправдава заједничком борбом — у нашем случају, против режима Александра Вучића.
У тој жељи за прихватањем види се комплекс ниже вредности. Они сопствену вредност виде једино када потврду за њу добију баш од кругова који на српско национално становиште гледају с подсмехом. Посебно им годи реченица: „Он је десничар, али је нормалан.“ Не питају колико су својих уверења морали да се одрекну да би заслужили то „али“.
Разговор са либералима није одрицање од деснице. Способност да се чује другачије мишљење знак је сигурности у сопствене ставове. Проблем настаје када потреба за туђим одобравањем постане јача од спремности да се ти ставови бране и када се ћути и пред отвореним презиром према сопственом народу, само да се не поквари атмосфера у друштву у које се тако дуго желело ући.
Посебно се та идеолошка капитулација види када рушење режима Александра Вучића постане оправдање за одустајање од сваког сопственог начела. Власт се може оспоравати и са националних позиција. Али какву националну политику води онај ко, зарад смене власти, пристаје да прећути све што га дели од његових савезника? Зар је довољно изговорити „против Вучића“ да би сва остала питања престала да постоје?
Ако улазе у савезе са онима који промовишу идеологију „воук“ покрета и њу ејџ помодарство, заговарају антируску политику, прихватају независност Косова или траже укидање Републике Српске, дужни су да објасне шта у тим савезима остаје од њихове деснице. Када се помињу Ратко Младић и лажни геноцид у Сребреници, морају да објасне и зашто њихови партнери не мисле исто што и они и зашто учествују у колективном оптуживању српског народа. Национална политика захтева јасне одговоре, нарочито пред политичким савезницима.
По речима деснице из круга двојке, Александар Вучић није националиста, родољуб, па чак ни човек. Он не задовољава њихове узвишене небеске критеријуме исправности и због тога су спремни да сарађују са највећим непријатељима идеја за које се макар декларативно залажу, не би ли склонили Вучића са власти. Последњи пример је сахрана Ратка Младића, којом „нису задовољни“, а, чисто ради подсећања, представници прошле власти са којима сарађују тог истог Ратка Младића ухапсили су и предали Хашком трибуналу. И то је заправо слика идеолошког лудила српских праведника и десничара из круга двојке.
Најлакше је пред својим бирачима глумити непоколебљивог патриоту, а пред либералним салоном постати човек без иједног незгодног питања. Косово одједном „није тема“, Република Српска „може да сачека“, однос према Русији „сада није пресудан“. Све оно на чему су градили политички идентитет одлаже се до тренутка када више никоме неће бити важно шта су некада заступали. Они то оправдавају изговором да ће о тим темама говорити када „сруше Вучића са власти“.
Национални интерес није ситниш за политичку трговину, а српски бирачи нису публика којој се показује застава док се иза завесе договара њено склањање — или барем не би требало да буду.
Свему томе треба додати и личну сујету, толико нараслу да сопствени политички значај поистовећују са судбином Србије.
Сваку критику доживљавају као увреду, сваки неуспех тумаче туђом поквареношћу, а свако неслагање проглашавају доказом нечије поткупљености. У њиховом свету једино они никада нису погрешили — само их народ, по ко зна који пут, „није разумео“, о чему сведочи безброј изјава Бошка Обрадовића, перјанице десног кругодвојкаштва. Своје привремено повлачење из политике у више наврата оправдавао је тврдњом да је он „народу причао“, али да је народ изабрао Вучића, па га самим тим и он оставља Вучићу. Нека народ гледа шта ће сад без једне такве моралне величине и памети. Бошко Обрадовић и читава идеологија десног другосрбијанства пажљиво су гајени и уљуљкивани у Дверима, чији су представници сами за себе говорили да су НОВА ЕЛИТА. Та елита је себе посматрала кроз призму непогрешивости, не схватајући сопствени народ и његове потребе.
И управо сада Обрадовић даје подршку студентској листи јер је сопствени покрет уништио, а у давању те подршке види стратешки потез којим би остао у игри. За људе са те листе говори да су „лепи, млади, модерни и традиционални“, мање-више као што је и он сам. Једном речју — ЕЛИТА.
То политичко пуританство нарочито је строго према другима. Свима испитују биографије, мере патриотизам и траже доказе моралне чистоте, док за сопствене заокрете увек имају спремно узвишено оправдање. Туђи компромис је издаја, њихов је мудрост. Туђа сарадња је продаја, њихова је стратегија. Туђа амбиција је каријеризам, њихова је историјска мисија.
Уверени у сопствену непогрешивост, временом престају и да слушају људе које наводно представљају. Од народа очекују послушност, од сарадника дивљење, а од политике признање сопствене величине. Зато им аплауз либералног салона толико прија: храни уверење да су изнад средине из које су потекли и изнад бирача чије гласове траже.
Тако се постаје идеолошки другосрбијанац уз задржавање десничарске етикете. Преузме се туђи поглед на Србију, туђи списак дозвољених тема и туђи презир према „непросвећеним“ сународницима. Од читаве националне политике остане само тврдња да си некада био националиста.
Србија у таквој политици постаје позорница за повређени его. И таквих људи има читава плејада: Анђелковић, Златановић, Димитријевић, Вукадиновић, Нешић и многи други.
Њени интереси служе као декор, велике речи као костим, а читав програм своди се на један захтев: признајте да сам ја био у праву.
И то „био сам у праву“ нестаје у само једној реченици — да су изненађени што на студентској листи „нема ниједног националисте и патриоте“, како рече још један патриота повређеног ега, Дејан Мировић, који је ту листу безрезервно подржавао. Подржавао ју је и њен несужени носилац, Мило Ломпар, који за себе рече да је „либерални националиста“, али ни то му није помогло да остане на листи. Ипак, сада тој листи нуди безрезервну помоћ, не би ли сакрио сопствену глупост.
За политичку наивност, глупост, егоманијакалност и онанисање на сопствену исправност нема места у политици, нити српски народ од таквог авантуризма може имати било шта добро и корисно.
Живимо у времену глобалних потреса и промена, а једино мерило патриотизма јесте одговор на питање „како сачувати сопствени народ“, без срљања у авантуре и борбе за туђе интересе које смо скупо платили у двадесетом веку.