Мало је животних прича које звуче као већ написан филмски сценарио. Једна од њих припада Будимиру Павловићу, познатијем као Пркос Друмски, необичном Врбичанину који је од продаје воћа и поврћа на београдским пијацама стигао до филмског платна, позоришних дасака и друштва чувених београдских боема.
Рођен је 1933. године у Врбици код Аранђеловца, а још као дечак издвајао се међу вршњацима. Савременици су га памтили као изузетно високог и крупног момка, чији су дуги кораци приморавали другове да готово трчкарају за њим. Похађао је аранђеловачку гимназију, али његов животни пут није водио уобичајеним правцем.
После школовања, неколико година путовао је између Аранђеловца и Београда. На престоничким пијацама, а нарочито на Зеленом венцу, продавао је воће и поврће. Носио је тешке џакове и гајбе и покушавао да заради довољно за живот у великом граду.
А онда је Београд почео да га мења.
Или је, можда, Пркос почео да мења Београд.
Гарсоњера, две постеље и гајбе испод кревета
Једно време живео је у скромној гарсоњери у теразијском хаустору. Имао је два кревета, а испод њих – гајбе са воћем и поврћем које је продавао на пијаци. Али оно што му је недостајало у новцу надокнађивао је радозналошћу, упорношћу и необичним карактером.
Управо за ту гарсоњеру везана је једна од анегдота које су годинама препричаване међу његовим земљацима.
Једном је у Београду срео Аранђеловчанина Миломира Милу Недељковића, тадашњег студента Филолошког факултета. Позвао га је код себе. Миле је са собом носио новине и књиге, а чим су сели, Пркос је узео његове новине и почео да чита.
И читао је.
Миле је ћутао. Пркос му је у једном тренутку само предложио да извуче гајбицу испод кревета и послужи се јабукама.
После више од сат времена, Пркос је склопио новине, устао, пружио госту руку и закључио:
„Па, земљак, баш се лепо испричасмо.“
И испратио га до врата.
У једној реченици – готово читав Пркос Друмски.
Како је Врбичанин ушао међу београдске боеме
Како су године пролазиле, све чешће се могао видети у друштву песника, књижевника, сликара, новинара и људи из света филма и позоришта. Боравио је у кафанама и местима у којима се окупљала тадашња београдска боемија, а међу његовим познаницима били су људи чија ће имена касније постати део културне историје Београда.
Управо у том окружењу настао је и надимак који ће готово потпуно потиснути његово право име – Пркос Друмски.
Био је то надимак као створен за њега: човек друма, луталица и особе која кроз живот иде уздигнуте главе и на свој начин.
Према записима о његовом животу, један догађај из кафане „Прешернова клет“ посебно је допринео да буде прихваћен међу београдским интелектуалцима и боемима. У кафанском сукобу 1956. године стао је на страну песника и људи из уметничког круга, а прича о том догађају дуго се препричавала. И други извори који бележе историју београдске боемије помињу Пркоса као упечатљивог епизодисту, песника-луталицу и учесника тог сукоба.
Од пијаце до филмског платна
Човек који је у Београд стигао са гајбама воћа временом се нашао пред филмским камерама.
Није постао класична филмска звезда нити је градио каријеру главног глумца. Управо супротно – остао је препознатљив као глумац епизодиста, онај тип човека чија појава понекад остане у сећању и после само неколико кадрова.
Појављивао се у домаћим филмовима и на позоришној сцени, а локални записи наводе да је његова глумачка каријера трајала више од две деценије. У Музеју позоришне уметности забележено је и његово појављивање у „Атељеу 212“, у представи „Псеће срце“ током сезоне 1978/79.
Али Пркос никада није био само глумац.
Писао је стихове, носио књиге под мишком, дружио се са песницима и стварао сопствену легенду – понекад намерно, а понекад једноставно живећи онако како је једино умео.
Човек који је и сопствени повратак кући претварао у представу
Још једна слика можда најбоље описује његов карактер.
Када би се из Аранђеловца враћао у Београд, Пркос је, према сећањима савременика, умео да иде са кофером у једној руци, док би преко рамена носио дугачку мотку са офингером на коме је висило свечано одело.
Практично решење?
Можда.
Али код Пркоса Друмског ништа није морало да буде само практично. Чак је и долазак на станицу могао да постане мала представа.
Будимир Павловић преминуо је 19. новембра 2000. године, а сахрањен је на породичном гробљу у Врбици.
Иза њега нису остале само филмске улоге. Остале су приче.
Приче о момку из Врбице који је вукао гајбе по Зеленом венцу, спавао поред робе коју је сутра требало да прода, читао туђе новине сат времена док му је гост ћутао, дружио се са песницима и боемима и на крају постао део једног давно несталог Београда.
А можда је управо због тога име Пркос Друмски преживело много дуже од већине улога које је одиграо.
Јер неки људи не морају да буду главни јунаци филма.
Довољно је да од сопственог живота направе причу која се и деценијама касније препричава.
гласаранђеловца.рс