Пун стадион, више од 50.000 људи на трибинама, преко пута један од најмоћнијих тимова Европе, а на клупи Црвене звезде – човек рођен у Аранђеловцу.
Шестог новембра 2018. године Ливерпул је стигао у Београд као прошлосезонски финалиста Лиге шампиона. У његовом тиму били су Мохамед Салах, Садио Мане, Вирџил ван Дајк, Алисон Бекер…
А онда је Звезда победила 2:0.
Оба гола постигао је Милан Павков, а екипу је са клупе предводио Владан Милојевић.
Била је то прва победа једног српског клуба у Лиги шампиона откако се такмичење игра у том формату. Ливерпул ће само неколико месеци касније постати шампион Европе.
За Милојевића је то била једна од највећих вечери у каријери.
Али његова фудбалска прича почела је много раније и много даље од светала Маракане.
Почела је у Аранђеловцу.
Клинац из Аранђеловца који је сањао Звезду
Владан Милојевић рођен је 9. марта 1970. године у Аранђеловцу.
Још као млад стигао је у омладински погон Црвене звезде. УЕФА га у својој биографији описује као производ Звездине омладинске школе, а управо је клуб са Маракане још од детињства за њега представљао посебну емоцију.
Много година касније, када је већ био тренер Звезде и када му је Фудбалски савез Србије доделио „Златну лопту“, сам Милојевић вратио се на почетак своје приче.
Говорећи о доласку у Звезду, подсетио је да му се остварио сан који је имао још као „клинац из Аранђеловца“.
Тешко да постоји боља реченица којом би се описао његов пут.
Прво играч, па тек онда тренер
Милојевићев пут до великог клуба није био праволинијски.
Играо је за Раднички са Новог Београда, а потом је велики део играчке каријере провео у Грчкој. Носио је дресове Јањине и Каламате, а 1996. године вратио се у Црвену звезду и одиграо 13 утакмица за први тим.
После тога поново одлази у Грчку, где је наступао за Аполон, Панатинаикос и Ираклис. Управо је грчки фудбал оставио велики траг у његовој играчкој, а касније и тренерској каријери.
Као играч можда није достигао славу коју ће касније стећи крај аут-линије.
Испоставило се да је његово најјаче оружје било – тренерско.
Први велики трофеј и наговештај онога што долази
После рада у млађим категоријама Црвене звезде и ангажмана у Јавору, Милојевић је преузео Чукарички.
Ту је почео озбиљно да гради тренерско име.
Са Чукаричким је 2015. године освојио Куп Србије, победивши Партизан у финалу. Био је то први велики трофеј у историји тог клуба и резултат после којег је Милојевићево име почело све чешће да се помиње међу најперспективнијим српским тренерима.
Следили су Омонија и Паниониос.
А онда је 2017. године стигао позив који је чекао практично читавог живота.
Црвена звезда.
Звезда коју је поново вратио у Европу
Када је Милојевић у јуну 2017. преузео Црвену звезду, мало ко је могао да претпостави шта ће уследити.
Већ у првој сезони екипу је одвео у групну фазу Лиге Европе – прву Звездину групну фазу неког европског такмичења после десет година.
Ни ту се није зауставила.
Црвено-бели су прошли групу и стигли у европску нокаут фазу први пут после 25 година.
Била је то сезона у којој је Звезда после година европских разочарања поново почела да игра велике утакмице.
А само годину дана касније уследило је нешто још веће.
После 26 година – Лига шампиона
У сезони 2018/19. Милојевић је одвео Звезду у групну фазу Лиге шампиона.
Жреб није могао бити тежи.
Пари Сен Жермен. Наполи. Ливерпул. Црвена звезда.
На Маракани је Наполи заустављен резултатом 0:0.
А онда је стигло вече које ће остати део историје клуба.
Ливерпул Јиргена Клопа дошао је у Београд 6. новембра 2018. године.
После 29 минута било је 2:0 за Звезду.
Павков је два пута погодио, а Милојевићева екипа успела је да сачува резултат до последњег судијског звиждука. На трибинама је било више од 51.000 гледалаца.
Била је то прва победа Србије у групној фази Лиге шампиона.
А противник којег је Звезда те вечери победила на крају те исте сезоне подигао је пехар намењен шампиону Европе.
За човека који је некада као дечак из Аранђеловца сањао да стигне до Звезде, тешко је замислити већу сцену.
И следеће године поново међу најбољима
Неко би први пласман у Лигу шампиона могао да припише једној феноменалној сезони.
Милојевић је већ наредне године показао да није реч о случајности.
Звезда је поново прошла квалификације и други пут заредом стигла у групну фазу Лиге шампиона. У тој сезони забележила је и победу над Олимпијакосом од 3:1.
Милојевић је тако постао један од људи који су обележили повратак Црвене звезде на европску фудбалску сцену.
Крајем 2019. године напустио је клуб.
Али његова прича са Звездом још није била завршена.
Повратак на место највећих успеха
После одласка са Маракане радио је у иностранству – у Саудијској Арабији, Грчкој и на Кипру.
Водио је Ал Ахли, АЕК из Атине, Ал Етифак, АПОЕЛ и Аполон из Лимасола.
А онда се у децембру 2023. године поново вратио у Црвену звезду.
У другом мандату поново су стигли трофеји.
Са Звездом је у сезонама 2023/24. и 2024/25. освајао првенство и Куп Србије, а клуб је поново увео и у Лигу шампиона. За резултате у 2024. години добио је „Златну лопту“ Фудбалског савеза Србије за најбољег тренера.
До краја другог мандата са Црвеном звездом имао је укупно четири титуле шампиона Србије и два Купа Србије, док је Звезду три пута кроз квалификације одвео у Лигу шампиона.
Рекорд који га је увео у историју клуба
У новембру 2024. године догодило се још нешто посебно.
На утакмици против Штутгарта, коју је Звезда сензационално добила са 5:1, Милојевић је 51. пут предводио црвено-беле у једној европској утакмици.
Тиме је постао тренер са највише европских мечева на клупи Црвене звезде у историји клуба.
Годину дана касније добио је и симболичан дрес са бројем 300, пошто је стигао до 300 утакмица на клупи Звезде рачунајући такмичарске и пријатељске сусрете. До тог тренутка забележио је 221 победу.
Други мандат завршен је у децембру 2025. године споразумним раскидом сарадње.
Од Аранђеловца – све до Кине
А његова тренерска прича није стала ни после Звезде.
У августу 2026. године стигла је вест о новом великом ангажману.
Владан Милојевић преузео је Шангај Шенхуу, са којом је потписао уговор до 31. децембра 2028. године. То је његов први тренерски посао у кинеском фудбалу.
Тако је пут започет у Аранђеловцу настављен преко Србије, Грчке, Кипра и Саудијске Арабије све до Кине.
Клинац из Аранђеловца који је остварио сан
Фудбалска каријера Владана Милојевића може се испричати кроз трофеје, победе и статистику.
Четири титуле са Црвеном звездом.
Два Купа Србије.
Три пласмана у Лигу шампиона.
Историјска победа над Ливерпулом.
Рекорд по броју европских утакмица на клупи црвено-белих.
Три пута најбољи тренер Србије – 2017, 2018. и 2024. године.
Али можда целу његову причу најбоље описује оно што је сам рекао још после првих великих успеха.
Пре свих стадиона, титула, европских утакмица и великих клубова постојао је један клинац из Аранђеловца који је сањао да стигне у Црвену звезду.
Стигао је.
А онда је као тренер клуба за који је навијао као дечак побеђивао Ливерпул, играо Лигу шампиона и исписивао странице његове историје.
Од Аранђеловца до Маракане, а са Маракане до великих европских и светских стадиона – прича Владана Милојевића показује колико далеко може да одведе сан који почне у једном малом шумадијском граду.
гласаранђеловца.рс