Историја лековите воде у Аранђеловцу почиње много пре модерних бањских објеката. На званичном сајту Специјалне болнице „Буковичка бања“ наводи се да први писани трагови о коришћењу минералне воде потичу из времена пре 1811. године, а као један од људи који су долазили на извор помиње се и Доситеј Обрадовић. То значи да су благотворна својства ове воде била позната још у време када Аранђеловац није имао изглед и значај које ће касније стећи.
Посебно занимљива је и прича о кнезу Милошу Обреновићу. Према истом извору, први извор је откривен приликом његове посете Врбици, а након што је лекар потврдио лековитост „гвоздене воде“, кнез је шуму са чудотворним извором откупио за два сребрна пиштоља. Тако је, по народном предању и историјском запису који преноси установа, постављен темељ будућег лечилишта. Вода се потом точила у бурад и бутеле и слала на разна места, па чак и на сам кнежев двор.
Као година настанка Буковичке бање узима се 1836, када је уређен простор, подигнути први објекти и када је вода добила прво стручно признање за лековитост. Исте године др Линдермајер је извршио детаљну анализу воде, а у Бању су почели да стижу пацијенти не само из Србије, већ и из Пеште и Будима. То довољно говори колики је углед ово место већ тада имало.
Прво купатило било је далеко од данашњег поимања бањског комфора. Звало се Талпара, било је саграђено од дрвета, без крова, а базен у земљи био је обложен талпама, по чему је и добило име. То је било купатило са хладном водом. Међутим, права занимљивост стиже нешто касније. Године 1887. изграђено је купатило са топлом водом под називом „Ђулара“, које је имало 20 дрвених када. Вода у њему загревала се тако што су се у каде убацивала топла челична ђулад — управо по томе купатило је и добило своје необично име. Уз „Ђулару“, у бањи је постојало и прво парно купатило, подигнуто 1870. године.
Овај податак данас делује готово нестварно, али управо такве приче показују колико је историја Аранђеловца богата и слојевита. У време када није било савремених система грејања и бањских центара какве данас познајемо, људи су налазили начине да искористе природне дарове и претворе их у лечилишта која су била позната далеко изван граница овог краја. Буковичка бања тако није била само место лечења, већ и простор сусрета, друштвеног живота и постепеног обликовања Аранђеловца као препознатљивог бањског града.
Почетком 20. века изнад извора подигнут је и атрактивни троделни павиљон „Књаз Милош“, у чијем су се једном делу ручно пуниле боце минералном водом, док је у другом била посластичарница. У парку су, како наводи званични историјат, постојали и базар, стрелиште, језеро, рибњак, куглана, па чак и игралиште за крикет. Све то сведочи да је Аранђеловац одавно био много више од обичног лечилишта — био је место посебног духа, препознатљивог начина живота и сусрета природе, здравља и друштвеног живота.
Зато прича о „Ђулари“ није само необична анегдота из прошлости. Она је подсећање да је Аранђеловац одувек умео да споји природно богатство, људску домишљатост и потребу да се од једног извора створи читав идентитет града. И баш у таквим, наизглед малим детаљима, често се крију најзанимљивије приче локалне историје.
гласаранђеловца.рс