Постојало је време када за дружење није била потребна порука, позив или договор неколико дана унапред. Једноставно бисмо обули патике, изашли из куће и покуцали на врата комшије или другара. Неко би рекао: „Уђи“, а онда би вече прошло у разговору, смеху и причама које данас често замењују кратке поруке на телефону.
Многи се са посебном носталгијом сећају игре испред зграде или куће. Деца су трчала по улици, играла жмурке, шутирала лопту и враћала се кући тек када мајка позове са прозора. Није било потребе да родитељи непрестано проверавају где су деца – цело комшилук их је познавало и знало чија су.
Посебна прича биле су летње вечери. Клупе испред зграда, дворишта пуна људи, разговори до касно и деца која се играју док их сан не савлада. Није било важно да ли је телевизор укључен или стиже ли нека нова порука. Људи су једноставно били заједно.
А онда су ту и фото-албуми. Фотографије нису биле на стотинама гигабајта телефона. Отишло би се у фото-радњу, сачекало неколико дана, а онда пажљиво прегледало развијене слике. Неке су завршавале у албумима, а најдраже на зидовима или у рамовима.
Сећамо се и фиксног телефона. Када телефон зазвони, сви у кући желе да знају ко зове. Ако другар није код куће, није било поруке „где си?“ – једноставно се покуша поново касније.
И телевизија је имала другачију улогу. Породица би увече села заједно и гледала исти програм. Није свако имао свој екран, своје слушалице и свој садржај.
Данас имамо више начина да будемо повезани него икада раније, али се понекад чини да нам управо правог дружења недостаје највише.
Можда та времена нису била савршена. Али су нас научила да се радујемо малим стварима – једном покуцаном врату, лопти на улици, фотографији из фото-радње и дугом разговору са људима које волимо.
А ви, чега се најрадије сећате из свог детињства?
гласаранђеловца.рс