Најзанимљивија прича о Рисовачи почиње необичним парадоксом: пећина је откривена захваљујући људима који су, не знајући шта се налази у брду, истовремено уништили део њене највеће тајне. Средином двадесетог века у Рисовачком брду радио је каменолом. Машине, ударци алата и експлоатација кречњака постепено су мењали изглед брда, све док се пред радницима није отворио улаз у подземни простор чији значај у том тренутку нико није могао да наслути.
Приликом радова обрушен је део улазног канала дуг око двадесет метара. Управо у том делу налазио се најбогатији културни слој, простор у коме су могли бити сачувани најдрагоценији трагови живота праисторијског човека. Због тог оштећења у Рисовачи никада нису пронађени људски скелетни остаци. Оно што је могло да пружи директан одговор на питање ко је живео у пећини нестало је пре него што су археолози стигли да га истраже.
Ипак, каменолом није успео да избрише целу причу. У дубљим и сачуваним наслагама остали су предмети које је човек направио сопственим рукама. Када су 1953. године започета систематска археолошка истраживања под руководством професора др Бранка Гавеле, из земље су почеле да излазе камене и коштане алатке. На дубини од једног до једног и три четвртине метра откривени су кремени шиљци, стругачи, ручни клин, шила и изузетно очуван коштани бодеж дуг око 25 центиметара. Начин израде показао је да припадају мустеријенској култури средњег палеолита и да су их користили неандерталски ловци пре приближно 50.000 до 35.000 година.
Тако је настала необична научна слагалица. У пећини није било костију човека, али су остали његови поступци претворени у предмете. Шиљак причвршћен за дрвену мотку говорио је о лову. Стругач је сведочио о обради коже и крзна. Коштана шила показивала су да су делови одеће спајани и прилагођавани хладној клими. Бодеж је откривао умеће обраде костију и способност да се материјалу да прецизна намена. Захваљујући тим немим доказима, научници су могли да закључе да „рисовачки човек” није био примитивно биће без знања, већ спретан ловац који је владао ватром, планирао своје поступке и прилагођавао се суровом свету леденог доба.
Истраживачи су затим пронашли још један огроман део приче. У пећинским наслагама откривено је око 8.500 фосилних остатака животиња, од којих је велики број припадао пећинским медведима. Међу налазима су били и трагови мамута, рунастог носорога, степског бизона, дивљег коња, пећинског лава, хијене и других врста које су некада живеле у околини данашњег Аранђеловца. Кости су показале да пећина није била само људско склониште. Она је током различитих периода служила и као брлог, уточиште и место у коме су остајали трагови животиња последњег леденог доба.
Посебно је упечатљиво што је управо један индустријски захват, намењен вађењу обичног камена, отворио пролаз ка свету старом десетинама хиљада година. Да каменолом није постојао, питање је када би пећина била откривена. Да су радови потрајали дуже, можда би била неповратно уништена. Рисовача је зато истовремено прича о открићу и губитку, о људској непажњи и научној упорности.
Данас посетиоци у Дворани рисовачког човека виде реконструкцију палеолитске породице окупљене око ватре. Тај призор није настао на основу пронађеног скелета, већ на основу алатки, животињских костију и знања које су археолози стрпљиво повезивали. У томе се крије највећа занимљивост Рисоваче: њен праисторијски становник никада није пронађен, али је ипак оставио довољно трагова да после више од 40.000 година исприча причу о свом животу.
Рисовача нас тако подсећа да историјска открића понекад настају на самој граници између случајности и нестанка. Један удар у стену отворио је пећину, али је у истом тренутку затворио део њене прошлости заувек. Оно што је преживело постало је драгоцен доказ да је у срцу Шумадије, много пре настанка градова, путева и писане историје, човек већ умео да мисли, ствара и бори се за опстанак.
Глас Аранђеловца
Oвај медијски садржај суфинансиран је од стране Града Аранђеловца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.